Šta je EPR i šta bi se desilo kada bi svi proizvođači preuzeli odgovornost za otpad svojih proizvoda?

U industrijskom svetu i današnjici koja samo želi brz obrt novca, malo je onih koji preuzimaju odgovornost za svoje proizvode nakon što ih neko kupi i iznese iz radnje. Nije na odmet promisliti o tome kako bi bilo da svaki proizvođač odeće, obuće, nameštaja, kozmetike ili bilo čega preuzme punu odgovornost za ono što ostaje iza njegovog proizvoda.

U nastavku teksta pročitajte statistiku nad kojom svi treba da se zamislimo, kao i šta bi bio rezultat odluke da proizvođači ne prestaju da budu odgovorni za proizvode odmah nakon kupovine.

Šta je EPR i zašto je važan?

EPR (Extended Producer Responsibility) ili proširena odgovornost proizvođača je princip po kojem su proizvođači odgovorni za svoje proizvode tokom celog životnog ciklusa, uključujući i sakupljanje, reciklažu i odlaganje otpada kada proizvod više nije u upotrebi. Cilj EPR-a je da se podstakne dizajn održivijih proizvoda i smanji opterećenje životne sredine.

Dakle, EPR znači da proizvođači ne odgovaraju samo za prodaju proizvoda, već i za njegov kraj, kada postane otpad.

EPR je važan jer u potpunosti menja pravila unutar industrije. Umesto da teret otpada bude na potrošaču i javnim službama i da se sami bavimo proizvodom nakon upotrebe, odgovornost se vraća tamo gde i nastaje – kod proizvođača.

Šta znači preuzeti dogovornost za otpad?

Prva pomisao nam je reciklaža kao jedina briga i svest o prirodi, međutim, nije. Preuzeti odgovornost znači da se već u fazi dizajna proizvoda misli o:

dugotrajnosti materijala,
mogućnosti reciklaže i ponovne upotrebe,
smanjenju mikroplastike, štetnih boja i teških metala,
lakoći popravke ili razgradnje proizvoda kada mu istekne vek trajanja.

Ovo bi značilo da brend ne gura problem otpada potrošaču u ruke, već da ga rešava u samom procesu proizvodnje, pre prodaje.

6 stvari koje bi se odmah promenile nakon preuzimanja odgovornosti proizvođača

Kada bi svaki proizvođač preuzeo odgovornost za otpad, to bi dovelo do sledećih rezultata:

1. Smanjio bi se otpad na deponijama u prirodi

Kad bi kupac imao podršku od potrošača i vratio polomljeni, zastareli ili neupotrebljivi proizvod koji je od njega kupio, ukupna količina otpada bi završila u kontrolisanim tokovima. To znači da bi se količina otpada smanjila 30-50%, kao i da bi se pravilnim skladištenjem i recikliranjem drastično smanjio broj divljih i prijavljenih deponija u svetu.

2. Proizvodili bi se kvalitetniji proizvodi

Proizvodnja bi morala da se uskladi sa potrebama koje slede nakon korišćenja, što znači da bi proizvođači morali da dizajniraju proizvode koji se lakše popravljaju, recikliraju ili rastavljaju na korisne delove. Time bi se smanjila eksploatacija novih sirovina i energenata i obezbedila kvalitetnija proizvodnja u startu, jer niko ne bi voleo da proizvodi ono što bi mu kasnije stvaralo problem.

3. Promenila bi se svest potrošača

Samim tim što bi ljudi znali da potrošene poizvode, ambalažu i ono što su kupili mogli da vrate i recikliraju, promenile bi se navike i retko ko bi se usudio da baci proizvod. Promocijom vraćanja proizvoda podigla bi se svest potrošača i uskoro bi bilo sramno baacti otpad u prirodu kad već postoji sistem koji je obezbedio pravilno upravljanje otpadom.

4. Desile bi se inovacije u industriji

Kao što bi se proizvodili kvalitetniji proizvodi koji lakše mogu da se recikliraju, poprave ili unište, tako bi se birale i mašine koje bi bile manje štetne za prirodu i okolinu. Svako bi morao da prilagodi proizvodni proces i kreira mašine po novim standardima, jer bi u suprotnom bilo jasno da najveći problem pravi sebi onog trenutka kad mu se proizvod vrati.

5. Pojavile bi se drugačije, ali zdrave potrebe proizvođača

Da bi proizvodili proizvode koji su ekološki, proizvođačima bi se pojačala potreba za drugim vidovima resursa. Recimo, drastično bi se povećale potrebe za vodom, odradivim zemljištem za pamuk i druge biljke koje mogu da se koriste za proizvodnju, tako da bi počela masovna sadnja i obrada zemljišta umesto betoniranje obradivih površina.

6. Otvorila bi se nova radna mesta

Pojavili bi se novi lanci vrednosti i potreba za otvaranjem novih radnih mesta. Bila bi potrebna radna snaga koja bi radila u prikupljanju, sortiranju, reciklaži i dizajnu za cirkularnost.

Koliko bi se smanjio procenat otpada na svetu nakon ove odluke?

Preuzimanje odgovornosti za otpad bi moglo da smanji neverovatnih 50% otpada na deponijama u prirodi u narednih 10 do 20 godina, s tim da bi se značajno smanjila količina zagađenog vazduha i vode.

U pojedinačnim industrijama to bi otprilike izgledalo ovako:

U tekstilnoj industriji – oko 92 miliona tona tekstila godišnje završava na otpadu a samo se oko 15% reciklira ili ponovo koristi. Ovaj korak bi mogao da smanji tu količinu i do 50% kroz povrat, reciklažu i ponovnu upotrebu.
U elektronici – trenutno se reciklira manje od 20% e-otpada, dakle, taj procenat bi mogao da podigne na 70% i više.
Plastika – procenjuje se da bi globalno preuzimanje odgovornosti za plastiku mogao da eliminiše do 40% plastičnog otpada koji završava u okeanima i na deponijama.

Zašto se preuzimanje odgovornosti proizvođača ne primenjuje svuda u svetu?

Logično pitanje je zašto, kad već imamo statistiku i kad postoji svest o tome da imamo uticaj na otpad i da možemo da ga kontrolišemo, zbog čega onda ne primenjujemo to i zašto nismo uvažili kao bespogovorno pravilo i zakon jednak za sve. Odgovora je više, ali navešćemo neke osnovne od kojih kreću svi veći brendovi:

Veliki troškovi za proizvođače (barem na početku) – prelazak na ovaj vid poslovanja značio bi kompletnu promenu, od odabira sirovina, mašina za proizvodnju do uslova za skladištenje i reciklažu nakon povrata proizvoda.
Potrebni su zakoni i regulativa da to postane obavezno – i ništa se neće promeniti dok se svet ne usaglasi da ovo mora da postane isti zakon za sve jer to znači bolju budućnost za sve nas.
Potrebna je infrastruktura za prikupljanje i obradu.
Neki proizvodi je teško reciklirati jer nisu dizajnirani za to.

Dakle, osim ekonomskih, tu su i brojni drugi faktori koji utiču na usvajanje odgovornosti proizvođača kao obaveznog i jedinog vida poslovanja.

Šta možemo da uradimo dok preuzimanje odgovornosti proizvođača ne postane deo zakona?

Dok ne dočekamo dan kada će svi proizvođači biti zakonski obavezani da preuzmu odgovornost za otpad svojih proizvoda, mi, kao potrošači i te kako možemo da utičemo. Možemo birati brendove koji već sada razmišljaju održivo, kupovati manje, ali kvalitetnije, popravljati i reciklirati stvari kad god možemo.

Možemo vraćati proizvode koji imaju opciju povratne ambalaže, i što je najvažnije možemo postavljati pitanja proizvođačima kako bismo probudili svest kod svih. Kada svi budemo pitali „Šta se dešava s ovim proizvodom kad prestanem da ga koristim?“, svet će početi da se menja.

Zato Cozy2wear već danas razmišlja o sutra, naši materijali su biorazgradivi, a cilj nam je da u budućnosti preuzmemo punu odgovornost za svaki proizvod koji napravimo, i onda kada više nije u upotrebi.

Čuvajte svoje Cozy komade kad ih iznosite, mi ćemo preuzeti brigu o njima.
Od pažljivo biranih, 100% biorazgradivih materijala, do finalnog proizvoda koji nosite s uživanjem, svaki Cozy komad je naša odgovornost. Na vama je samo da uživate u udobnosti i prirodnosti, a na nama da budemo deo pokreta ka boljem, odgovornijem sutra za sve nas.